g

‘Danas sam od gline.
Isti izraz face, citav dan. Pokusavam da se kezim pred ogledalom, sto inace radim.  Ali nece.
U kurac.
Prodji.
Samo da prodje.’

i post nubila phoebus. poslije kamena cvijece. ali cvijece vec predugo mirise. I neobicno.
Pa jooooooooooooooj. Kako je sve meni cudno postalo. A opet tako obicno. Da, ne mogu da skontam, cudno ili ne. A pa joj.
Koliko  je sve ovo atipicno za mene. I sve se sjaji. Sve je.. u onoj lijepoj rozoj boji (misleci na konkretnu nijansu roze boje, koja je eto, lijepa. a inace roza boja kao roza, nije.) Ne, nije bas sve. Ali necu da se zalim. Ej, ja necu da se zalim. Zini svim receptorima.
I probat cu da deduciram, cudno ili ne?
Biti normalan. Moguce ili emposible.
Profesorica francuskog prijeti zi? moguce. a cudno.
Cudno.
Ludost.
Obicna.
I cudna.
a fak. ne, ne mogu da se poslozim. rijetko kad sam i mogla, pa cu da odustanem. Zakljucit cu vec, kad bude vrijeme za zaklucivanje. A ja cu da se ne izgubim u toj oluji. Kad krenem zaspati, doci ce rjesenje, odgovor, kao na svaku mogucu glupost, koju nekad ne mogu da percipiram ili pak poslozim logicki. I onda cu da zaspem. I kad se probudim.. zaboraviti.
 Pa cekaj. Mozda jer radim fizicko svaki cas? Mozda jer sam se ispraznila emotivnim i sjebanim pjesmama. mozda jer sam prestala slusati muziku.
Izuzevsi enigmu i maksima mrvicu.
A mozda. trebam da cekam.. Noć. I zaboravim.

Komentariši